ДУХОВНИ ЖИВОТ

   

    Први писани траг о духовном животу у Великој Сочаници датира из  1885. године. Из једног шематизма о устројству СПЦ види се да је тада у В. Сочаници постојао организован црквени живот: Богослужбено мјесто, парохијски дом, свештеник и црквена општина.

    Године 1922. Сочаничани су почели градити нови храм посвећен Вазнесењу Господњем, а који је и данас у функцији. То је за оно вријеме био прави подвиг. Храм је довршен 1934. године, а осветио га је епископ др Нектарије (Круљ) 1936. године.

 

Сочанички свештеници

    Први сочанички парохијски дом подигнут је у Краљевини Југославији. Преживио је Други свјетски рат али није рушилачки налет нове власти која је гледала на Цркву као кочницу прогреса и препреку изградњи друштва без неједнакости, неправде и сиротиње. И у Сочаници Црква није била забрањена али је разним законским смицалицама онеспособљена за било какву озбиљну акцију и ограничена на сервис за давање религиозних услуга.

 

    Први сочанички парох био је о. Коста Вуковић, а задржао се до 1905. године. Од тада се, из разних разлога, након дужег или краћег периода смјењују: од 1905. до 1918. о. Коста  Анђелић; а од 1918. до 1923. године о.  Илија Инђић. За вријеме његовог службовања почела је изградња новог храма. Од 1923. до 1930. парохију опслужује о. Богдан Поповић; од 1930. до 1938. о. Здравко Борисављевић. Под његовим надзором црква је довршена и освећена. Ктитор сочаничког храма био је Бранко Шешлија, велетрговац из Јоховца.  Године 1938. за мјесног пароха долази Рус, прота Александар Синељшчиков, у народу познат „поп Алекса“. У априлу 1941. усташе су га протјерале у Србију.

 

    Од 1941. па све до 1955. године православни Сочаничани су  своје духовне потребе упражњавали без свештеника. Тек 1955. године парохију опслужује о. Ново Тадић, а већ сљедеће године ову дужност обавља о. Бранко Ђаковић кога повремено замјењује о. Новак Петровић.

 

    Парохијани су 1953. године предузели оправку свога, од ратних дејстава и зуба времнена оштећеног храма. Међутим, власти су разним деструктивним мјерама ометале поправак. Симо Ђукић, члан Црквеног одбора ангажован на организовању оправке, доспио је у затвор, без икаквог објективног разлога изузев намјере власти да људе застраше и удаље од Цркве. Захваљујући понајвише упорности мајстора Драгутина Tошића радови су успјешно приведени крају.

 

    Сочанички парохијани нису правили труле компромисе са властима. Љубан Којић, Вид Радановић, Спасоје и Стојан Ђукић, посјетили су 1967. године епископа Зворничко-тузланског Г. Лонгина и тражили сталног свештеника. За Владику је то била сензација јер су тада Срби у широком кругу заобилазили Цркву, а свештеничко занимање презирали. У Сочаници је ипак било мало другачије. Епископ им је изашао у сусрет и поставио јереја Стевана Гагића за мјесног пароха. Његовим доласком оживљава црквени живот, а одмах је почела изградња новог парохијског дома. До 1968. године свештеник је са породицом становао у кући Стојана Ђукића. 

 Храм је неколико пута реновиран. Године 1982. набављено је ново звоно, а његов кум је био Зоран Цвјетковић.

 

    О. Стеван Гагић напушта парохију 1970. године, а замјењује га до 1971. године о. Недељко Поповић када долази o. Ђорђе (Ђоко) Јовић.

 

     О. Милорад Голијан постављен је за овдашњег пароха 1975. године и остао четири године. Тада је упражњену парохију опслуживао неколико мјесеци протојереј Мирко Тривуновић, а њега 1980. године замјењује о. Ђорђе Симеуновић.

 

    Од 1982. до 1995. године на дужности сочаничког пароха био је о. Стево Миладиновић.

 

 

Актуелне прилике

    На сочаничку парохију увијек су долазили елитни свештеници, па је у том контексту и  постављање о. Славољуба Тривића. Ријеч је о способном, енергичном и марљивом пастиру који је унио у парохију једну енергију и градитељски елан,  данас ријетке међу Србима. У његовом рјечнику не постоји ријеч немогуће. Прво се солидно припремио за свештеничку мисију укључујући и избор животног партнера. По уредности и одржавању сочаничка порта и други црквени објекти блистају од реда и чистоће и могу се поредити са онима из првога реда у читавом Српству. Обављени су велики послови: унутарња обнова храма, нови иконостас, под, зидови, сакрални инвентар. Затим је темељно реконструисан парохијски дом. Подигнута је нова, репрезентативна зграда Светосавског дома. Објекти имају централно гријање. 

 

    Како је овдје ријеч само о В. Сочаници, не говоримо о Мишинцима и Малој Сочаници  који су такође у надлежности проте Славољуба.

 

    О. Славољуб налази времена и за ванцрквене активности. Био је предсједник Грађевинског одбора за изградњу асфалтног  пута до храма у В. Сочаници. Члан је Општинског одбора Црвеног крста. Редовно организује помоћ својим социјално угроженим парохијанима а не пропушта ни један самарићански подухват у окружењу, (неке сам иницира, као нпр. помоћ Дому слијепих у Дервенти и сл.).

  

    Али, највећи успјех о. Славољуб је постигао тиме што је у Парохији и ван ње изградио сопствени углед у народу. Њему се вјерује, а ријеч поштује. То је светосавски принцип првога реда: водити и предводити ауторитетом личног примјера. „Добар пастир и што каже ином и сам својим потврђује чином“, каже народна мудрост. Његови ученици вјеронауке присуствују Литургијама и одговарају на јектенија.

  

    Добар глас се на далеко чује па није изненађење што су, тада младог Проту 2007. године читаоци листа „Глас Српски“ прогласили за „личност године“ на пољу хуманитарног рада у  Р. Српској. Он је и најзаслужнији што је сочаничка Црквена општина добила - "Великогоспојинску повељу", највеће одликовање дервентске општине на пољу доброчинства.

 

    Ове чињенице имао је у виду и надлежни Епископ када је о. Славољуба унапредио у чин "протојереја", а недуго за тим и "ставрофора" предајући му "Напрсни крст", највеће одликовање СПЦ мирским свештеницима.  

 

Црквена управа

    У парохијској архиви као чланови Црквеног одбора помињу се: Ђуро Балешевић, Васкрсија Китонић, Симо Ђукић, Спасоје Ђукић, Kоста Ђукић(1), Коста Ђукић(2), Миле Кузмановић, Ранко Ђалић, Драгутин Благоичевић, Вид Радановић, Владо Денић, Наде Даниловић, Стојан Ђукић, Никола Ђуричић, Јово Пријевић, Јово Радоњић, Симо Даниловић, Коста Радановић, Љубомир (Љубан) Којић, Јово Балешевић, Тедо Балешевић, Тихомир Ћудић, Душан Ћудић, Перо Петрић, Лазар Новаковић, Жарко Ђалић, Милован Којић, Перо Радановић, Петко Китонић, Предраг Даниловић, Видомир Ђуричић, Стојан Ђалић, Раде Којић, Милован Ђуричић, Васо Денић, Светислав Кнежевић, Триво Ђукић,  Живко Даниловић и Мирко Ђукић.

  

    Дужност предсједника Црквеног одбора најдуже је обављао Душан Ђукић, три деценије, зашто је одликован епископском граматом.

 

    Данас је на челу Црквеног одбора Станоје Марјановић, угледни домаћин, отац петорице синова, успјешних привредника. И остали одборници су савјесни и од својих сусједа уважени домаћини: Здравко Радановић, отац палог борца, Радован Ђукић, ратни војни инвалид, Борислав (Панто) Даниловић и Недељко Пријевић отац ратног војног инвалида. Црквени звонар је Ново Станић.

 

О духовном животу

    Сочаничка парохија је била и остала православна оаза у времену и простору ишчезлих или до апсурда деградираних духовних вриједности. Довољно је само упоредити сакралне објекте у осталим српским селима окружења да би се уочила упадљива разлика. Иако се духовном животу и у Сочаници може штошта приговорити, он је на далеко вишем нивоу. Примјера ради, не памти се да је овдје од Другог свјетског рата до данас неко дијете остало некрштено.

 

    Сочаница је окружена са једне стране Хрватима, ревносним римо-католицима који су се и у времену атеистичког једноумља чврсто држали својих духовних темеља. Сви режимски покушаји индоктринације атеизмом остали су у католичком свијету безуспјешни јер је Црква налазила ефикасне одбрамбене механизме. Са друге стране, Сочаница међи са селима српске популације код којих је религиозна свијест и раније била слаба па су утопијске идеологије ту пружиле дубок коријен, а и данас показују велику виталност. 

    Већа побожност Сочаничана од осталих српских сусједа има несумњиво своје узроке и у српско-хрватским везама, прожимањима и утицајима. У многим сегментима живота, Срби и Хрвати су, као сусједи били упућени једни на друге, па су међусобне комуникације биле неминовност. Није то било "братство-јединство", у идеолошке флоскуле су вјеровали само њихови аутори, али је међусобног  уважавања свакако било. Извјесни антагонизам је постојао али се то не може звати непријатељством. Дотицаји на радним мјестима, школама, саобраћају, трговинама, болницама....сусрети и дружења на забавама, свадбама, прославама, сахранама...биле су прилике да Сочаничани спознају тајну  велике слоге и јединства код Хрвата. Иако ту има и других чинилаца, црквени утицај је био пресудан. Сочаничани су се, по угледу на хрватске сусједе трудили да, уз велике отпоре и они сачувају своје традиционалне духовне вриједности.

  

    Од 2004. године овдје се посебно поштује чудотворна икона Св. Николаја, проплакала у овом храму а по благослову надлежног Епископа сваке младе сриједе Светитељу се служи акатист, љети у 18 а у зимском периоду у 17 часова.

 

    Постало је традиционално и дружење у Светосавском дому, нарочито на значајније празнике. Поред Васкрса и Божића веома торжествено се обиљежавају Бадње вече, Свети Сава, Петровдан и Света Три Јерарха, а недјељом након помена упокојеним Сочаничанима присутни се задржавају у Дому на подушју.

 

    Сочаничка парохија је дала СПЦ протојереја-ставрофора Бранка Ђурића, на служби у Брчком, протонамјесника Недељка Рашића, на служби у Инђији, јеромонаха Симона (Кузмановића) сабрата манастира Крке и игумана "Лазарице" у Далматинском Косову и војног свештеника у чину мајора Борислава Ђуричића.

 

    Марио Топаловић је, након дипломе природно-математичког факултета завршио и студије на Богословском факултету и предаје вјеронауку у Бањалуци.

 

  Бранка Ђукић, прва дјевојка из ових крајева је апсолвентица Богословског факултета Београдског универзитета на коме студирају и Данијел Радановић и Борис Станић.

 

     Богословије похађају Илија Тривић у С. Карловцима а Маринко Ђукић   у манастиру Крка.