КУЛТУРА И ПРОСВЈЕТА

До прије неколико деценија у Сочаници су се на неколико локација распознавале руине турских беговата. Како је народ те објекте презирао као свједоке и симболе тираније и ропства, ништа од тога није сачувано. Према предању извориште „Велико врело“ било је омиљено излетиште Туркиња. Док су ту, за вријеме љетних жега и спарина хануме сеириле, „Влахи“ су их морали заобилазити у широком кругу. Један неодговорни мјештанин вадећи камен порушио је ову природну атракцију.

Поуздани показатељи упућују на закључак да је Сочаница у 19. вијеку била мјесто важнијих дешавања на простору између Добоја и Дервенте. Постојали су објекти као школа, црква, парохијски дом, дућани, воденице, занатске радње…а најважнији су били лоцирани на периферији села, наслањајући се на Мишинце.

И сама чињеница да су овдје крштавана и дјеца из Кладара, Јоховца, Которског, Малог Прњавора, Комарице и других села говори и значају Сочанице. 

Школа и учитељи

Прва школа настала је у Краљевини Југославији а њени учитељи су били Недељко Пичетић и Мате Филиповић.

Нова школска зграда (и данас у функцији) изграђена је 1938. године у центру села, двије године након нове цркве. Своје прве ученике примила је тек 1946. године, а у њеним аналима се, као први учитељи помињу Радојка Јелић и Војислав Николић.

Шездесетих година подигнут је и омладински дом који је у међувремену, ради великог броја ученика адаптиран за школске потребе.

Овдје су оставили трага следећи просвјетари: Драган Стојиловић, Вука Глушац-Стојиловић, Ката Томас-Лутовац, Зденко Зовко, Андрија Дух, Милка Јапунџа, Рајко Ласица, Ивица Равлић, Ива Ковачевић, Јосип  Бокшић, Нусрет Мерџановић, Мијо Чалић, Сеима Терзић, Мира Богдан, Анђелија Секулић, Драган и Жељко Ђукић.

Број разреда се прилагођавао приливу ученика, најприје четири, потом шест да би се преостала два довршавала у сусједном Модрану.

Сочаничани су рано препознали значај образовања па су настављали школовање у средњошколским центрима (Дервента и Добој) а  значајан број су завршавали и највише школе у Сарајеву, Београду, Загребу, Тузли, Бањалуци…Нажалост, већина је у потрази за послом отишла у градове, друге републике, а повелик број и у иностранство.

Први сочанички интелектуалац била је др Мара Поповић, а дипломирала је медицину на београдском универзитету у редовном року 1962. године. Услиједио је талас младих професора, инжењера, економиста, социолога, официра...а данас дјеца сочаничких „дијаспоричара“ студирају широм свијета.

Долазак технике

Први бицикл појавио се у Великој Сочаници још прије Другог свјетског рата, а довезао га је Вид Кузмановић.

Први кројач у Сочаници био је надалеко познати Саво Стевић. Његова радионица се налазила покрај Великог гробља у бившем дућану. Интересантна је судбина овог објекта. Његов први власник је био извјесни Хасан. Од Хасана га је купио Васо Којић, а од Васе прото Алекса. Ратне турбуленције доносе промјене: у Сочаницу долази породица Стевић из Грачанице. Проту Алексу су усташе протјерале из села и никада се овамо није вратио. Као градски становници Стевићи су донијели у село низ иновација. Тако је Савина мајка Петра упамћена као врсна спремачица колача и посластица. 

Кад је о дућанџијама ријеч, поред Хасана памте се и Жарко Симић (локација код "зидине", Недо Рашић (код школе), Смајо ("Смајин хан" код садашњег споменика) и Никифор Љешић (Шерег).

Прва сочаничка ковачија се налазила у Илићима, (преко пута садашњег домаћинства Љубе Којића) а као мајстор је упамћен Мехо, или по сочанички "Мејо".

До последње деценије минулог вијека у Сочаници је имао радионицу на далеко познати ковачки мајстор  Тривун Топаловић.

Модерне пољопривредне алатке и машине стигле су у Сочаницу релативно касно. Први жељезни плуг донио је у село Стјепан Ђукић 1953. године, док се сложенија механизација (трактор,  дреш...) појављују најприје у инвентару Земљорадничке задруге 1957. године.

Радио пријемник стиже у село одмах након електрификације 1961. године, а први власник је био Љубо Ђуричић. Пет година доцније Здравко Радановић је набавио први  ТВ апарат.

Први аутомобил довезао је у ВелС трговац Наде Ђурић, који је радио у објекту на "Црквинама" а недуго затим  „фићо“ стиже и пред кућу некадашњег матичара Душана Рашића.

Телефон је стигао 1981. године.

Од музичких инструмената овдје су од памтивијека присутне шаргија, фрула и двојнице. Прву виолину донио је Петар-Перо Којић 1956. године кога и најчувенији извођачи посавских изворних пјесама помињу као свога узора и учитеља. Хармоника је новијег датума, а први хармоникаш је био један сочанички зет Перо Добриловић.

Забаве, прела и игранке су се одржавале уочи недеље и празника, најчешће под отвореним небом. Вјерски празници су обиљежавани свечано, масовним учешћем на литургијама, а у продужетку игранкама и народним весељима.

До данас су одржани лијепи обичаји везани за бадњак, коледавце и сеоске свадбе док некада спектакуларни испраћаји у војску постоје још само у сјећању.

Недељко Кузмановић посједује богату колекцију старог оружја а неки експонати имају музејску вриједност.

У селу се налазе три гробља: Велико, Ђукића и Доњанско. Најстарије (а и најзапуштеније) је Велико гробље. Његова санација се одвија са великим перипетијама.

Иако се квалитет живљења и у ВелС-у помјера набоље, село се и даље носи са великим изазовима и тешкоћама. Након поратног замаха, село се поново празни. Све је више запуштених, напуштених и старачких домаћинстава. Једна подружница је спала на свега неколико кућа у којима има живота.

И заосталост је још увијек велика. Није безначајан и број грађана који све напоре да се ухвати корак са свијетом прате незаинтересовано, очекујући да други ураде оно што је до њега. Има и таквих  који се примјете само пред какве изборе, па кад за нечији интерес „одраде“ посао, опет настављају по старом. Уочени су и случајеви да се неки бивши мјештани, који су се одавде одселили прије више деценија  појаве када треба сахранити кога од својих ближњег. Гробно мјесто у урбаним срединама, гдје иначе живе, кошта а треба га и одржавати. Њихов избор је „бриго моја пријеђи на другога“. Довезу овдје и сахране покојника, а потом се, како су и дошли опет изгубе…

Село се споро ослобађа и разних тривијалности, празновјерја и других мамилица за лаковјерни свијет (враџбине, гатарије, магије...) које шире омразе и потпирују трвења и гложења сусједа.

Неколико Сочаничана су истакнути добровољни даваоци крви а рекорд држи Боро Радановић, (71 пута...)

Од увођења вишестраначја у ВелС-у дјелује више политичких партија.