ИСТОРИЈА 

    Према археолозима Велика Сочаница се први пут помиње почетком 16 вијека. Како су у селу од памтивијека  живјели православни Срби, а на Космету постоји насеље истог назива (www.mzsocanica.org.) извјесно је да су се преци данашњих Сочаничана доселили из Старе Србије.

    Историјски извори тврде да је 1804. године Карађорђева војска у једној офанзивној акцији прошла овим просторима и зауставила се надомак Бањалуке.

    Сочаничани се сјећају приповијести својих дједова о разарању турских ханова уз пјесму „пуче пушка с пећине, неста бегу трећине“. Постојало је неколико чардака (беговских газдинстава) са свим карактеристикама турске феудалне олигархије. "Раја" је диринчила и давала дажбине: трећине, деветине... по оној "дан и комад, година и опанци"...Најпознатији чардак је био на мјесту данашњег домаћинства Боре Радановића.   

    Анексија БиХ била је, од два колонијална зла ипак оно мање. Да би експлоатисала туђе ресурсе Аустрија је градила пруге и путеве. Тако је некада и жељезница пролазила покрај Сочанице. Она је, за наш, под Турцима запуштени народ, била прозор у цивилизацију. 

    У  Првом свјетском рату многи Сочаничани су мобилисани у аустријску војску и гинули за туђе империјалне интересе. Они који су упућени на источни фронт, у првој повољној прилици предали су се Русима и пријавили као добровољци за Солунски фронт. Појединци су се нашли у самом епицентру епохалних догађања, као нпр. Стојан Лукић који је у Петрограду био свједок почетка Бољшевичке револуције.

    После вишевијековног ропства и  Сочаничани су у Краљевини Југославији постали равноправни са осталим народима, што је за њих био велики цивилизацијски искорак.  Ударени су темељи културног преображаја.     

Други свјетски рат

    Априлски рат  1941. године југословенски народи су доживјели на разне начине. Једни су њемачке тенкове дочекали са одушевљењем и засули их цвијећем. Одмах су се појавиле хрватске паравојне постројбе, правиле саботаже, нападале и разоружавале југословенске војнике (Србе) и предавале их Нијемцима. Несрпски официри југословенске војске су дезертирали. Све ово је увећавало дефетизам, хаос, пометњу и убрзало пропаст Југославије. У хрватским селима, на прилазима Сочаници, одмах су се позиционирале усташке страже. Прва жртва рата у Сочаници био је један пилот југословенске војске кога су Нијемци оборили, а сахрањен је на гробљу у Доњанима.

    Априлски слом био је за Србе више од окупације. Поред губитка слободе остали су и без народне елите. Нијемци и њихови савезници су заробили и депортовали у своје логоре око 300.000 Срба - војника и официра Краљевине Југославије.

    Само четири дана након почетка агресије проглашена је Независна држава Хрватска. Остатак најспособнијих Срба који су избјегли ропство, Хрвати су протјерали у Србију или послали у логоре. Да није било уклањања елите питање је како би се развијали догађаји, да ли би се бјелосвјетски авантуристи наметнули Србима за вође или би остали на историјским маргинама као аутсајдери. 

    Нажалост, многи Сочаничани су страдали и у партизанско-четничким, (читај српско-српским) обрачунима. Те сукобе нису започели локални устаници него су се овдје пренијели са стране. Побједници су од 1945. године стварали слику о својим противницима као разбојницима, кољачима и издајницима. А најчешће је ријеч о комшијама и рођацима сличног менталитета и понашања. Било је и рођене браће на супростављеним странама. Тек након колапса СФРЈ већини Срба су постале јасне размјере историјске заблуде из 1941. године.

    Данас потомци и једних и других тумарају по развалинама отачаства, у неколико квази-државица, боље речено државних скаламерија, а дијаспора им се простире на преко стотину држава.

    Још су живи свједоци једног херојског чина у В. Сочаници. Одмах након прогласа о стварању Независне државе Хрватске у центар села је стигла усташка коњичка јединица. Њен заповједник, доцније по злу познати Андрија Милош одмах је сакупљеним Сочаничанима саопштио како стоје ствари. Срби имају двије могућности: или се поклонити или се уклонити! Поштеђени ће бити они који се покатоличе и буду лојални усташкој власти.

   Одмах се за ријеч јавио Божо Ђукић, сеоски кнез. Чуле су се ријечи за памћење. „Ни један се нећемо покатоличити". Остали мјештани су га у хору подржали. 

   Одмах су услиједиле репресалије. Како би обезглавили село, усташе су уклониле све људе за које су претпоставили да би, својим угледом и утицајем могли бити могући организатори отпора. Прве сочаничке жртве у Јасеновцу су били Божо Ђукић са сином Петром, Душан Новаковић, Перо Стевић... а одмах су почеле и депортације за Србију:  Марко Којић, Стојан Ђукић, Ђуро и Спасоје Кнежевић, Ђуро Којић и други, протјерани су са породицама. Њихову имовину конфисковала је хрватска власт.

    Међутим, у складу са слободарском традицијом Сочаничани нису прихватили да нестану без отпора. Почели су се, како су знали и умјели супростављати тиранији. Покрет отпора брзо је попримио размјере општенародне побуне. Тек тада се показало колики је хендикеп остати без људи од ауторитета и војних вјештина. У вођству народног устанка су се нашли добронамјерни људи али недорасли изазовима времена. 

    А, када су услиједиле одмазде, стотину српских глава за једног убијеног а 50 за рањеног Нијемца, међу устаницима је дошло до размимоилажења око даљњег начина борбе за слободу. Подјела је настала на идеолошкој основи и брзо се претворила у безобзирну борбу и братоубилачки рат.

    Сочаница је више пута била темељно опљачкана. По свирепости, отимачини, бестијалности и насиљу над женама, поред усташа, овдје су упамћени и њемачко-хрватски пајтоси - Черкези. Ријеч је о полудивљем муслиманском племену са Кавказа које су нацисти довели као помоћ у обрачуну са Србима. Многим Черкезима ће сочаничке просапине постати вјечно пребивалиште. У једној жестокој оружаној акцији партизани су вјештим маневром опколили позамашну окупаторску формацију. Као добри познаваоци терена усташе су се извукле остављајући своје савезнике у окружењу. Овдје су Черкези практично уништени и никада више их Сочаница није видјела. Велики број је извршио самоубиство, по узору на свог њемачког комаданта („хауптмана“), који се убио на звонику сочаничке цркве. Нема никаквог обиљежја да подсјећа на овај значајан догађај јер  су ондашње власти, из неких својих обзира подизале споменика на локалитетима гдје се током рата није ништа дешавало ("Балешевац", "Три крушке", тромеђа Лупљаница-Дажница-Сочаница).  

    На Мраковици, монументалном споменику изгинулим партизанима Козаре уклесана су и имена осамнаест Сочаничана. Жртве пале у локалним одредима, (партизанским и четничким), укључујући и бројне цивилне, још нису побројане.

    Иако су Сочаничани у Другом свјетском рату овако страдали, они су помињали и памтили добре Хрвате и њихова дјела. Нису сви Хрвати били усташе, па ни све усташе нису биле бестије, иако је међу њима било много патолошких злочинаца. 

    Током рата кроз Сочаницу су пролазиле, а понекад се задржавале на дуже или краће вријеме велике партизанске и четничке војске. Како нису имале организовано снабдијевање, терет њихове исхране и одијевања падао је на ионако осиромашене мјештане. Рат је ово село напросто опустошио.

    У времену које је пред нама намјеравамо објавити имена свих сочаничких жртава Другог свјетског рата. Очекујемо да неко од наших студената и младих интелектуалаца стручно и непристрасно обради ову трагичну епизоду наше историје када је ударао свој на свога, брат на брата. Почивши Миле Којић је прикупљао грађу али га је смрт претекла.

Социјалистички период

     Није неодмјерено рећи да социјалистичка епоха није усрећила Сочаницу. У потрази за рјешењима својих социјалних дилема и проблема Сочаничани су се расули по свијету и живе данас по свим континентима. Село је доспјело на зачеље дервентске општине, иза Модрана, Мишинаца, Календероваца, Осиње... Сочаница се празнила, вегетирала, млади одлазили па данас, од свих дервентских села има најбројнију дијаспору. Многа огњишта су угашена, а 1987. године, послије стотину година и последња три разреда су остала без ученика па је школа затворена.

    Наравно да и социјалистички период није био само ретроградан. И у Сочаници је било евидентних бољитака. Село је добило струју, телефон, поправљени су путеви, животни стандард је добио у квалитету, млади су се школовали... Али, кадровска селекција и свеприсутни  опортунизам имали су по село непријатне посљедице. Важне саобраћајнице су заобишле Сочаницу, а многи њени објекти су дислоцирани на друге дестинације („Три крушке“, Модран и друга мјеста). Село је уназадило и експериментисање са колективизацијом пољопривредних газдинстава. Најбољи домаћини, на којима почива свака озбиљна и стабилна држава третирани су као - кулаци. Сматрало се да ће „подруштвљавањем“ „средстава за производњу“ (земљишта, сточног фонда, економских објеката и сл.) нестати неправда, сиромаштво, експлоатација, неморал, лоповлук, лихварство...Испало је другачије. Насилна колективизација и њен накарадни производ – „Радна задруга“ су брзо доживјели дебакл. Али посљедице по село су биле трајне. Једино су моћници, који су ову ујдурму осмислили добро прошли: Када се „Радна задруга“ расформирала њена поприлично девастирана имовина је тако раздијељена да су најбоље прошли моћни функционери. Неки су за своју показану ревност и послушност награђени већим друштвеним положајима и одселили се из Сочанице у урбаније средине. Није познато да ли су тамо кога усрећили али је извјесно да за њима у завичају нико није жалио.

1992-95.  ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ!